Uloga igre u nastavi škole Malac Genijalac

Čini se da u detetovom razvoju igra ima nezamenljivu ulogu. Razlika između igre i drugih aktivnosti je u tome što je igra slobodna, spontana aktivnost, koja je sama sebi cilj. To je aktivnost koja je u isto vreme i igra i rad, jer igra utiče na sve aspekte razvoja deteta: senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje i inteligenciju), emocionalni, moralni i socijalni, kao i na razvoj govora. 

Deca ranih uzrasta kroz raznovrsne igre i aktivnosti žele da ovladaju svojim okruženjem, a time i instrumentima vlastitog razvoja (Montesori, 2003). Zahvaljujući stečenim iskustvima, razvijaju se, grade i usavršavaju dečije skrivene sposobnosti, te je zato je ovo i period ’’konstruktivnog usavršavanja’’.

Dakle, budući da se polaskom u školu organizacija aktivnosti sa decom naglo menja (razredno-časovni sistem nastava kao osnovna aktivnost), stvara se diskontinuitet u sistemu predškolskog i školskog vaspitanja i obrazovanja, uprkos koncepcijski indentičnim polaznim osnovama programa. Iz toga proističe da na samom početku školovanja, koji na neki način treba predstavljati prelazni period, jedan deo nastavnih aktivnosti treba organizovati kroz igru, kako bi se prevazišao otpor prema školi.

Ono što sam naučila kroz praksu, radeći sa decom različitih uzrasta u školi ’’Malac Genijalac’’, jeste to da deca nemaju otpor koji je usmeren na nastavne sadržaje, već na načine i oblike njihovog prezentovanja. Dakle, korišćenje igara u nastavnom procesu zahteva veliki angažman, stručnost i iskustvo nastavnika kako se ne bi pretvorila u zabavu bez cilja i svrhe. Imajući u vidu uzrasne karakteristike male dece: radoznalost, potreba za samostalnošću, nedovršenost praktične radnje, emocionalnost, kao i dečiju potrebu da su stalno u pokretu, da odlučuju i gospodare situacijom kako bi zadovoljili potrebama iste, počeli smo da primenjujemo u radu sa najmađom decom montesori metod – Numicon, u nameri da sprečimo postojeći diskontinuitet između sistema predškolskog i školskog vaspitanja i obrazovanja. Dakle, glavni imperativ naših stručnjaka je razbijanje postojećeg otpora prema školi u radu sa starijom decom kroz program mentalne aritmetike i razvijanje pravline pripreme za školu sa najmlađom decom i decom predškolskog uzrasta.

Razmatranjem problema primene igara u nastavnim aktivnostima, došli smo do zaključka u prilog teze koju je izjavio jedan osmogodišnjak: ’’Najgori deo škole jeste stalno sedenje. To ubija. Boli me mozak kada moram da sedim, slušam, satima. Mogu da sedim, ali često poželim da skočim i protrčim hodnicima.“ (Livajn, 2005: 104) Ovo je samo jedna od mnogobrojnih žalbi učenika prvog razreda, koja ilustruje problem adaptacije na školske obaveze i učenje.

Nagli prelazak iz sistema igre u sistem nastavnih aktivnosti, zasnovanih na realizaciji zadataka prema striktnim uputstvima, teško da može odgovarati trenutnim razvojnim potrebama i mogućnostima dece. Zbog toga se javljaju različiti problemi u radu prvaka: teško je privući njegovu pažnju, teško mu je da radi školske i domaće zadatke, zaboravlja ono što je upravo čuo, ne koncentriše se dovoljno dugo, brzo mu dosade aktivnosti na času, vrpolji se, pravi nesmotrene greške, stalno ponavlja iste greške (Livajn, 2005).

U školi ’’Malac Genijalac’’ tim stručnjaka primenjujući različite didaktičke igre vodeći računa о individualnim osobenostima učenika pažljivo biramo i nudimo deci različite igre primenjujući numicon i program mentalne aritmetike sa decom (od 4-12 godine) kroz igre stvaralaštva, dramatizacije, konstruktorstva, logičkog rešavanja problema kroz jasno postavljen zadatak da ga izvrše što brže, bolje, tačnije, domišljatije i to na stvaralački način, budući da se radi o problemu čije rešenje treba da se pronađu deca na jedan inovativan način, a uz to da  savladavaju najteže matematičke operacije.

U našoj školi na mudar način primenjujemo didaktičke igre sa takmičarskim elementima, što decu dodatno motiviše za efikasnije rešavanje zadataka, koji se provlače kroz igru, a koji su dati tako da svako dete može da bude pobednik u nečemu, što kod dece razvija samopouzdanje i samopoštovanje na najranijem uzrastu, gde ih kroz Numicon oblike pripremamo da nemaju kasniji otpor ka prelazu težih aktivnosti sedenja u školskom sistemu.

Jedan od najboljih načina da deca razumeju bitnost matematike i da postanu dobri u matematici jeste učenje kroz igru. U školi ’’Malac Genijalac’’, kroz jedan razigran pristup matematici, kroz primenu mentalne aritmetike, radeći: sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje, sa najrazličitijom primenom matematičkih igrica, naši đaci na matematiku gledaju kao na jednu veliku i sofisticiranu igru, koja je u isto vreme intelektualni izazov koji podstiče razvoj i pruža odlične rezultate u redovnom sistemu nastave, jer iz naše škole odlaze u školske klupe želeći da prenesu iskustva do kojih su došli kao ’’mali genijalci’’.

Kod nas deca, radeći najteže matematičke operacije bez upotrebe bilo kakvog pomagala, dodajući tome izazove i problemske situacije koje im se nameću u ograničenom vremenskom intervalu,  razvijaju takmičarski duh i počinju da posmatraju matematiku drugim očima, čak i u redovnom školskom sistemu.

Kroz Numicon program, tražeći određeni oblik i boju, ili kroz mentalnu aritmetiku, pokusavajući da zamisle kuglice abakusa, zahtevamo od deteta da se emotivno uključi, a dete koje je emotivno uključeno je motivisano da traži odgovore na probleme koji su pred njim, pothranjena je njegova radoznalost i želja za većom količinom znanja.

Kroz pomenute programe, primenjujući igru, naše dete uči: da pobeđuje, da gubi, da se takmiči, da slavi i tuguje, da sarađuje… Na osnovu tih iskustava, dete koje je pohađa naš program odlazi u redovan nastavni program samostalnije, borbenije, sa izraženim timskim duhom, gde se ponaša u skladu sa pravilima.

Imajući u vidu sve što je rečeno, glavni imperativ tima škole ’’Malac Genijalac’’ jeste to da na najranijem školskom uzrastu organizuje nastavne aktivnosti kroz igru, kada god je to moguće. Imperativ je da dete u potpunosti zadovolji svoju potrebu za igrom i nikako se ne sme dozvoliti da se ona veštački prekine, jer ovo može dovesti do zastoja u razvoju i učenju, kontroli pažnje, funkcionisanju memorije i formiranju simboličkih operacija.