Naučimo decu da pobede strah od neuspeha
Hiljadu puta nam se svima desilo da nešto ne želimo ni da pokušamo zato što smo sigurni u to da to ne umemo i da nećemo uspeti. Naša pretpostavka da to nije za nas, da nismo u tome dobri, da to nećemo moći nas zapravo koči da dokažemo i uradimo upravo suprotno.
Usko vezano za strah od nesupeha je i naše poimanje uspeha. Ono je uvek lično i svako ima svoje viđenje toga šta znači uspeti u nečemu. Nekome je to da pobedi bar jednu partiju šaha svog veštog protivnika, nekome da igra izjednačeno, nekome da ga nadmaši i bude mu ravan ili pak bolji od njega. Erik Bern[1] nam je na konkretnim primerima način objasnio da to da li sebe smatramo pobednikom ili gubitnikom nema velike veze sa realnom pobedom, onakvom kakvom je svi vidimo. Ponekad imamo stav – Ja nisam muzikalan/a i zato ne želim da se blamiram na podijumu, i svako izbegavanje đuskanja na fenomenalnoj zabavi zapravo predstavlja potvrdu toga, i sa svake žurke izlazimo kao pobednici- nisam se izblamirao/la jer nisam ni igrao/la, zato sam pobedio/la. Da smo pokušali da igramo i da smo imali subjektivan osećaj da smo se izblamirali, onda bismo sa zabave otišli kao gubitnici. Zapravo strah od toga da ne budemo gubitnici nas i koči da uspemo, u ovom slučaju koči nas da se ludo provedemo, uživamo i opustimo. Ovakva stanovišta, odnosno predikti naše budućnosti, čine scenario po kojim živimo, a koji može biti pogrešan i kočnica u uspesima, a da toga nismo ni svesni.
Od važnog značaja za razvoj jeste pozitivan stav o neuspehu i želja za pokušajima, na kraju i uspehom. Osnova za ovakva stanovišta jeste svest o našim sposobnostima. Da bismo decu naučili da budu zadovoljna svojim veštinama, znanjem i sposobnostima, ali da ne budu sputana u želji da uvek uče i razvijaju se, potrebno im je omogućiti da se razvijaju u podsticajnoj i neograničavajućoj sredini.
Jasno, svaki razvoj intelekta i kapaciteta zavisi od razvoja sinapsi između leve i desne hemisfere mozga, ali i svest o tome da su naše sposobnosti uvek spremne za proširivanje, usavršavanje i da praktično, na individualnom nivou, nemaju granice.
U podsticajnoj atmosferi, kakva postoju u školici Malac genijalac, ne samo da se razvijaju sinapse i kvalieti, već se deci ravija i svest o tome da ne uspeti ne znači biti gubitnik. Podstiče se želja za znanjem, usavršavanjem, ispitivanjem sopstvenih granica. Deca se kroz interakciju sa vršnjacima, uz vođstvo trenera, ne takmiče samo međusobno, već se takmiče sami sa sobom, uče da vrednuju uspeh koji su postigli na indiviualnoj lestvici. Kroz nastavu vide napredak u odnosu na druge, ali i u odnosu na samog sebe, od početne tačke, pa do momenta kada je uspelo da stekne veštinu koja mu je od značaja za celokupan intelektualni razvoj.
Pretplatite se na naš bilten