Inteligencija kod dece

Opšte  je poznato da je period do sedme godine, period najvećeg rasta i razvoja deteta, kako  fizički, tako i intelektualno. Kada je inteligencija u pitanju, najznačajniji životni period je onaj između četvrte i černaeste godine, jer se tada razvije preko polovine veza među neuronima koje ćemo koristiti do kraja života.

Koji su faktori bitni za inteligenciju kod dece?

Za inteligenciju jeste presudan genetski faktor, ali to što su nam roditelji podarili značajan intelektualni kapacitet, ne znači da na njemu ne treba raditi. Dečja inteligencija je nešto što može da se razvija i što može da se povećava, postupno, iz dana u dan.

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju  isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine. Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Kako roditelji mogu da utiču na razvoj sinapsi kod dece?

Roditeljski uticaj na razvoj broja sinapsi njihovih mališana je moguć već nakon rođenja na taj način što će podsticati stimulativnu sredinu odabirom boja i oblika koje okružuju dete da budu kontrasne, kako bi jasno razaznavalo predmete I oblike.

Najveći uticaj roditelja moguć je u fazi kada dete sluša i razume šta mu se priča i to odabirom igara koje će pospešivati intelektualne kapacitete deteta:

  • Igre memorije

Uzmite špil karata.  Za decu koja još ne znaju brojeve ulogu će odigrati karte sa figurama. Izdvojte sa strane po dva mladića, kralja, dve dame i dva keca. Izmešajte karte i poređajte ih u dva reda. Neka dete okreće dve karte i potrudi se da zapamti njihov raspored jer pobednik igre je onaj ko uspe da spari više parova.

  • Društvene igre poput ‘’Ne ljuti se čoveče,, ; ,,Monopol’’; ,, Iks-Oks’’

Društvene igre poput igara „Ne ljuti se čoveče“, „Monopola“, „Iks-Oks“, pored toga što su zabavne, omogućuju deci da računaju, broje, razmišljaju i na taj način utiču na razvoj broja sinapsi i inteligencije kod dece.

  • Slagalice

Da li ste znali da je slagalica jedna od najkreativnijih dostupnih igri koje potpomazu razvoj logickog mišljenja, pažnje, pamćenja koja podstiče pravilan razvoj fine motorike ruku i uočavanja veza izmedju pojedinačnih elemenata u celini? Dakle razvijamo opazanje, memoriju i uocavamo odnose delova i celine koje su najznacajnije slabosti nase dece.

  • Pogodi šta je?

Ispod neprovidne, deblje tkanine (ćebeta, prekrivača) sakrijte predmet. Neka ga vaše dete opipa i neka postavlja niz pitanja na koja se odgovara sa da ili ne sve dok ne otkrije koji predmet drži u rukama. Ovu igru može da igra više dece istovremeno.

  • Čitanje, Prepričavanje

 Značaj svakodnevnog čitanja (bilo da odrasla osoba čita detetu ili dete samo lista svoje knjige I ,,čita’’ ) se ogleda u razvoju centra za govor i bogaćenju rečnika kao i razvoju mašte i intelektualnh kapaciteta.

Nakon svakog čitanja bajki, priča, romana, igrajte se prepričavanja. Postavljajte detetu jednostavna pitanja i navedite ga da ponovi sadržaj pročitanog. Ujedno, ako dete poželi nešto da “doda” priči – pustite ga. Na taj način ono samo počinje da učestvuje u stvaranju pravog malog književnog dela.

  • Pevanje

 Da bi pevalo sa vama dete najpre mora da usvoji reči određene pesmice i melodiju. Na taj način dete nesvesno uči napamet, a to pomaže razvoj memorije i širi detetov rečnik.

  • Crtanje, Vajanje, Kolaž

U svim ovim aktivnostima deca neizmerno uživaju, razvijaju grafomotoriku, savladavaju nove veštine i uče da se ne stide kreativnosti. Ova zabava može da traje satima, a nesumnjivo pozitivno utiče na dečji intelekt. Navedite dete da nacrta ili napravi od kolaža, plastelina omiljenu igračku ili bilo šta što je detetu dobro poznato, a trenutno mu nije u vidnom polju Na ovaj način dete aktivira ,,slike iz glave,, i radi po sećanju.

  • Fizička aktivnost

I na samom kraju ne slučajno se nalazi najvažnija aktivnost za podsticanje intelektualnih kapaciteta dece a to je fizička aktivnost kojoj ćemo posvetiti veću pažnju.

Navešćemo listu korisnih fizičkih aktivnosti i grešaka koje roditelji čine u njihovom pobuđivaju:

  1. Rotacije oko svoje ose: dete voli da se vrti oko svoje ose raširenih ruku. Slično je sa igrom helikoptera, roditelj uhvati dete sa obe ruke i vrti se zajedno sa njim.
  2. Skakanje: po parku, krevetićima.
  3. Igre sa održavanjem balansa: deca obožavaju da hodaju po ivičnjacima, bankinama, liniji a roditelji im to često brane plašeći se da će pasti.
  4. Penjanje po stolovima, nameštaju, drveću i to im često branite misleći da će pasti.
  5. Trčanje, preskakanje, dodavanje lopte aktivnosti su koje stimulišu prirodnu akomodaciju oka I time preventivno deluju na neke od poremećaja učenja (disleksija koja je usko povezana sa akomodacijom oka).

Dakle iako brane ovakve igre u stalnom strahu da će se njihova deca povrediti, sa druge strane dozvoljavaju igre koje su potpuno bespotrebne i štetne sa prirodnog stanovišta. Sve je više disgrafija, diskalkulija, disleksija, poremećaja u pažnji i ponašanju koje utiču na detetovo funkcionisanje u skoli i obradi novih informacija.

Zaštitna uloga roditelja sputava razvoj dečije inteligencije

Sta se desilo? Da li današnji roditelji previše brinu ili su im dostupnije informacije kakve nisu bile našim roditeljima?

Današnji roditelji previše brinu, previše štite decu i na taj način ih biološki oštećuju gde mozak nema prirodne kapacitete da se razvija, već na jedan robotizovan način u videu igri ispred tableta. Treba štititi decu, ali prezaštićivanje je štetno. Nemojte dete koje uči da hoda da sprečavate da pada, tako što ćete ga na prvoj betonskoj površini uzeti u naručje. Sastavni deo prohodavanja je padanje, a razvojem kompleksnijih kretanja uticaćete povoljno na kognitivne sposobnosti deteta.

Ne olakšavajmo im kada naiđu na prepreku. Dete koje puzi hoće da dohvati loptu, ali ima malu prepreku ispred sebe i počinje da plače. Uvek je bolje ohrabriti dete da savlada prepreku, nego da mu raščistimo put ili donesemo loptu jer život čine prepreke. Jer dete koje je samo došlo do rešenja osetiće sreću ka postizanju cilja, treba mu samo pokazati metode koje liče na igru a on će sam od malih nogu učiti da razmišlja, povezuje činjenice a pri tom mislite da se igra.

Moj stav je da se pred dete uvek treba staviti jedan stepenik iznad od onoga što može. Dajte detetu izazov da napravi nešto složenije od onoga što je navikao, ali pre toga mu vi pokažite kako ste to uradili. Poznato je da deca uče putem imitacije odraslih. Dete će na kraju tog zadatka biti neopisivo srećno i samopouzdano jer je uradio nešto što je u prvom momentu mislio da ne može.

Radeći jako dugo u praksi sa decom sam shvatila da mnogo dece na starijem uzrastu ne zna da veže pertle. Pertle koje su odraz motoričke aktivnosti deteta sa kojom je usko povezana inteligencija. Počela sam da posmatram decu u učionici i jako puno dece je imalo patike na čičak, izgovor roditelja je da se dete ne muči. Takođe, postoje roditelji koji i nakon navršene treće godine voze dete u kolicima, oped pod izgovorom da se ne muči i ne umori. U toj roditeljskoj prezaštićenosti dete je ostalo u odumiranju svojih punih  intelektualnih potencijala.

Kako škola mentalne aritmetike „Malac genijalac“ može da podstakne razvoj dečje inteligencije?

Mi kao stručnjaci u školi ‘’Malac Genijalac’’ imamo za zadatak da detetu obezbedimo da uči kroz igru pospešujući maksimalne  intelektualne kapacitete. Često su u našoj školi roditelji prilično iznenađeni kojom brzinom njihovo dete može da izračuna i pročita prirodan petocifren broj. Odgovor mi je uvek isti da dete najbolje uči kada ne misli o učenju, nego kada je učenje u ovom slučaju abakus sastavni deo igre gde dete igrajući se sa prstićima spontano usvaja složene matematičke operacije a da nije ni bio svestan da ih usvaja igrajući se sa kuglicama abakusa.

Takođe u školi ‘’Malac Genijalac’’  koristimo metode i pomoćno sredstvo abakus koje uključuju neiskorišćene kapacitete mozga nasuprot onom reproduktivnom koje često upotrebljavaju u klasičnom sistemu obrazovanja.  Detetu u školi ne sme da bude dosadno, jer tada se učenje ne događa već mora biti kreativno, stimulativno sa neočekivanim situacijama i događajima gde se dete uči da misli, i gde učitelj mora biti izvor sreće i znanja svojoj deci.

I za kraj, učitelj mora biti autoritet svojoj deci koji će zajedno sa roditeljima stvarati granice do kojih dete može da ide. Dete sme da napusti te granice ukoliko je to za značaj njegovog intelekta, ali će se uvek vratiti u granicama postojanja. Jer ukoliko granica nema, deca su u problemu koji vrlo retko mogu da postave sami granice delovanja.

Takođe ono što je jako važno je edukovati roditelje na stručan i objektivan način jer nekada se dešavaju zablude i greške koje se teško ispravljaju ukoliko mi kao stručnjaci pravovremeno i edukativno ne odreagujemo.

MALAC GENIJALAC – ZA DECU KOJA MENJAJU SVET!

www.malacgenijalac.com

Jovana Koprivica, učitelj mentalne aritmetike